понедељак, 14. август 2017.

Nešto se mislim...

Nešto se mislim...
Zašto su ljudi zatvoreni za nove mogućnosti i nove spoznaje? Zašto im je lakše biti u zoni komfora nego učiniti prvi korak ka boljem sutra? Zašto ono što pročitaju i čuju ne primene u praksi nego večito kukaju kako nešto ne funkcioniše i nema šanse da išta promene? Pa naravno da ne funkcioniše kad nisu učinili ništa. Čekaju da im padne s neba. Kao da imaju povez na očima ili bolje reči u glavi.

U poslednje vreme srećem dosta ljudi koji pričaju o želji za nekom promenom u svom životu. No to pričaju kroz zatvoren um, bez mogućnosti da razmisle o nekim rešenjima situacije u kojoj se nalaze. Sve im je crno, izlaza nema.  Da pročitaju neku knjigu iz popularne psihologije ni da čuju. Pa neće oni valjda živeti život iz knjiga??? Neki video klip ili seminar ne dolazi u obzir. U video klipu lupetaju gluposti a seminar treba platiti.  Odakle im novac? A i nemaju vremena. Ju naopako! Bilo šta da im kažeš kao predlog, odmahnu rukom kao da teraju muve. I opet onaj sumorni izraz lica, tup pogled , uzdah i pitanje: "Šta da radim?" Hm...

Kada sam počinjala sa radom na sebi imala sam ogromnu želju da sve naučeno podelim  sa dragim ljudima i bukvalno se sva davala u objašnjavanje šta i kako dok sam za uzvrat dobijala ismevanje. Bila sam očajna. Kako ne shvataju? Pa želim im pomoći! Vremenom sam shvatila da oni ne žele pomoć i odustala sam. Ne osećam se više krivom niti obaveznom otvarati drugima oči. Osećam se obaveznom prema sebi i svojoj deci. Želim im biti primer i na taj način ih učiti. Želim ih naučiti da budu otvoreni za nove spoznaje. Želim pomoći i svim drugim ljudima ali ne više na isti način. Ne na silu. Sada pišem, pričam, snimam video klipove a ljudima dajem mogućnost da me pronađu i sami kontaktiraju ako žele. I znate šta sam primetila? Moji tekstovi i video klipovi pronalaze ljude baš u trenutku kada im trebaju. Slučajnost? Nema šanse. Ja sam otpustila grčevitu potrebu da pomognem svima i svi oni kojima je potrebno da čuju moje reči i pročitaju moje tekstove su došli do njih. Univerzum se pobrinuo za to. Ljudi mi pišu: "Slučajno sam naleteo/la na vaš video/tekst...". Ja im odmah otpišem da nema slučajnosti. I sve je lakše kada smo otvoreni i kada ne odbacujemo odmah nešto što nam je dato. O svemu prvo razmislite, informišite se, verujte da je sve moguće. Ne zatvarajte se u čauru starih verovanja i ubeđenja. Odbacite ih. Ne živite sa povezom na očima, otvorite ih širom. Vidite boje iza crnila vaše prošlosti. Ko kaže da se snovi ne ostvaruju? Oni koji su svoje snove ugušili svojom inertnošću. Ko kaže da čuda nisu moguća? Oni koji ne žele ništa uraditi po pitanju promene u svom životu a žive u crnilu. Ko kaže da nije moguće živeti srećan i ispunjen život? Oni koji se nikada nisu usudili istinski živeti. Oni koji samo na kalendaru broje dane, nedelje, godine svoga života i govore kako vreme leti. A gde ste vi u tom vremenu? Živite li život ispunjen radošću ili samo letite kroz vreme ko muva bez glave?

Dajte šansu životu, dajte šansu sebi. Dopustite da informacije dođu do vas. Ne odbacujte ih, razmislite o svemu. Testirajte. Zašto vam je bolje da budete sumorni umesto srećni? Zato što je tako lakše? Lakše je da vas okolina sažaljeva nego da kažu da ste prolupali jer ste uradili nešto što većina ne bi. A šta ako uspete sa svim tim "ludostima" koje ste uradili? Šta će onda okolina reći? Zar vam je to uopšte važno? Meni odavno nije. Kreiram svoje snove, ne tuđe. Uradite to i vi.

Otvorite svoj um. Otvorite svoje srce. Pozovite čaroliju da uđe u vaš život. Ona ne dolazi nepozvana. Samo je vi možete pozvati u vaš život. Usudite se! Ne budite poput miliona sumornih lica koja su učaurena u svoju ljušturu, postanite leptir i svojim primerom pokrenite milione na promenu. Jer vi to možete!



Nešto se mislim...
Zar nije svrha našeg postojanja da pomažemo jedni drugima na našem putu koji se zove život?  Budite tu za druge. A da bi to mogli budite tu prvo za sebe. Ja sam tu za vas. Uvek!

Pratite me i na: Tijana Mihajlovic - You Tube