петак, 07. октобар 2016.

Buđenje

Opet je stigla jesen. Tiho je pokucala na vrata i poželela nam dobar dan. Morske talase, suncobrane i sladoled smo spakovali u kofere prošlog vremena i uplovili među požutelo lišće koje šušti pod nogama. Uživam u mirisu pečenog kestenja, toplini šarenih šalova i mirisu toplog čaja od đumbira.

Sedim i sećam se prošlih vremena. Ovo je još samo jedna jesen u nizu. Još jedna ista jesen, a opet tako drugačija. Nekako je sve drugačije nego pre. Ne, ja sam drugačija. Moje misli su drugačije, moja svest o sebi i okolini, iskustvima koja sam prošla. Duboko se zahvaljujem na svemu, na svakom izazovu, svakoj suzi i svakom osmehu, jer su oni zaslužni za ono ko sam ja danas. Živela sam neki drugi život. Život koji su drugi kreirali a ja čekala da se dogodi čudo i ostvarim svoje snove. Ne, čekala sam da mi ih drugi ostvare. Verovala sam iskreno ali sam verovala u pogrešno. Verovala sam u tuđu moć da mene učini srećnom. Ja sam bila tu samo da primim dar, otvorim ga i uzmem sreću u ruke. Ali to se nije desilo. Tada je sve postalo mračno, hladno,nada se negde izgubila. Zar je moguće da sam ovakav život zaslužila?

Kažu da je najmračnije pred svitanje. Da. Onda je počelo da sviće. Iz nekog delića moje duše počelo je da izranja nešto neobično. Nešto me vuklo napred. Kao da mi je govorilo da život nije ono što trenutno mislim. Život je nešto sasvim drugo. Snovi su ostvarljivi. Ali...kako?

Postoji čarobni štapić. Zaista? Da. Postoji unutar svih nas. Samo ima nas koji smo zaboravili na njega i ostavili ga u uglu svoje svesti da se na njega nataloži prašina prošlog vremena. Kako se koristi? Svešću. Odlukom da ćemo uzeti svoj život u svoje ruke. I tada...tada čarolija počinje. Ustala sam, uzela štapić i odlučila živeti onako kako ja želim.


U početku nisam verovala da ću uspeti, da će šarene kockice mog sna početi da se sklapaju i prave najlepšu magičnu bajku. A želela sam svim srcem. Onda sam se probudila, krajičkom oka uočila svetlosnu dugu iznad sebe. Srebrni zraci su grlili moju dušu. Da, prepoznala sam taj znak. Počela sam verovati. Verovati u svoju moć. Znala sam da je čarolija tu, blizu je. Samo je potreban treptaj oka da je uhvatim. Predivna muzika se čula pravo iz mojih grudi, radost se širila u nedokučive daljine. Da, sada sam bila sigurna, novi život je počeo. Život o kome sam maštala.

I pitam se, kako da ostanem ista, kada se sve u meni probudilo? Kako da mrzim ljude koji su me povredili, kada znam da su ranjeni i zato to čine? Zar da uzalud trošim dane na krivnju i gorčinu, kada znam da one samo mene truju. Ne želim se baviti prošlošću, kada sam sigurna da me divna budućnost čeka. Ne mogu planirati budućnost, jer u meni je sve živo baš sada, u ovom trenutku. Ja živim sada...baš sada! U meni ima toliko ljubavi i topline. Šireći ljubav ja je umnožavam i to mi se višestruko vraćam. Sad znam da svrha života nije da budemo važni i bogati biznismeni. Svrha je da jedni drugima učinimo život lepšim i srećnijim. Da uputimo jedni drugima osmeh, lepu reč i čvrst zagrljaj.

Jutros sam jednoj baki otvorila vrata pri ulasku u prodavnicu i pomogla joj da pročita cene jer je zaboravila naočare. Osmeh na njenom licu i zahvalnost u očima se ne mogu rečima opisati. To se oseća. Oseća se duboko. Tada shvatiš da si ti tog trenutka nekome bio mnogo važan, da si baš tada trebao biti na tom mestu. Imati priliku nekome učiniti nešto dobro je blagoslov. Bila sam zahvalna na toj prilici.

I zato ne skidam osmeh sa lica, radujem se svakom danu, zahvaljujem na svim blagoslovima. U svemu i svakome pronalazim nešto dobro a „loše“ stvari gledam kao lekcije. Svaki dan nam je dat da ga proživimo u radosti i miru. Zašto bi ga mi živeli drugačije? Živimo ljubav i budimo ljubav jer samo to je svrha našeg postojanja. Sve ostalo je samo bleda senka nečega što se tako zove.