четвртак, 11. август 2016.

Moj šesti dan blog izazova

Kao i svaka majka, obožavam svoju decu. Od prvog dana kada sam ih ugledala uvukli su se duboko u moje srce, u moju dušu. Sećam se prćastih nosića, malenih ručica i nožica. Ljubav na prvi pogled. Moje srce je puno radosti samo kada ih gledam. Posmatram ih dok spavaju i sanjaju slatke snove, dok se igraju i kikoću, kada traže moju pažnju i žele da ih zagrlim. To su tako divna bića.

Dok traje školska godina nemam mnogo vremena da im se posvetim ali uvek nađem vremena da razgovaram sa njima, da ih zagrlim najsnažnije i najnežnije. Na raspustu smo više zajedno. Šetnje, izleti, društvene igre, zajedničaka maštanja, čitanje, crtaći...Volim lenje dane sa decom, kada ustajemo kad hoćemo, razvlačimo se po krevetu i golicamo. Sve je polako i imamo vremena na pretek. Učimo da uživamo u momentima, da ne žurimo.



Vreme prolazi a ja pokušavam da ugrabim svaki trenutak, da upijem u svoju memoriju sve njihove izraze lica, sve izgovorene reči, svaki poljubac. Pravim uspomene. Shvatam koliko sam bogata što ih imam, što su deo mene, deo mog života. Gledam kako odrastaju, kako svakim danom znaju sve više, kako su mudri i sposobni, spremni da uskoro polete. Ponekad mi se u očima jave suze. To su suze radosnice. Srećna sam što mi ih je život dao i što su odabrali mene kao majku.