среда, 10. август 2016.

Moj peti dan blog izazova

Nepopravljivi sam romantik i život gledam kroz ružičaste naočare. Mnogi ljudi u mojoj okolini to ne razumeju al šta da im radim. Za mene su ljudi uvek dobri iako su me neki postupci mnogo puta demantovali. No ja uvek nađem razlog da to opravdam. Nisam zlopamtilo i brzo praštam. Ne držim gorčinu i bes u sebi. Zato u mojoj duši ima mesta za radost. Ljudi koji u sebi drže bes i ljutnju nemaju mnogo "mesta" za radost i sreću. Sami sebe truju tim osećajima. Toga se odmah rešavam.



Ja sam pozitivac, večiti optimista, maštar. Obožavam da maštam i što je mnogima smešno, verujem u snove. Verujem u dobrotu, plemenitost, ljubav. Verujem da su čuda moguća. Sve moje maštarije u meni bude radost i usne mi odmah dobiju oblik one krive linije sa krajevima na gore. 

U mojim maštanjima ima svega. Na livadi sam, prepunoj cveća. Sa grana drveća se čuje cvrkut ptica, deca se igraju i čuje se njihov smeh. Ja leškarim na ćebencetu i ćaskam sa dragim ljudima. Miris cveća se meša sa mirisom tek skuvane kafe. Ponekad sam sama i čitam neku sjajnu knjigu.

Selim se u mislima na neku predivnu plažu. Ležim na peskovitoj plaži, osećam kako me sunce miluje i talasi mora zapljuskuju moja stopala. Čujem tišinu. Čujem galebove. Oko mene mir. Samo šum mora. Preplavljena sam mirom i srećom. Ustajem i šetam po plaži. Gledam palme, lepotu udaljenih šuma, putiće koji vode ko zna gde.

Sada sam posetilac šume, predivne listopadne šume. Jesen je, lišće opada. Šetam, dok mi opalo lišće šušti pod nogama. Obožavam taj umirujući zvuk. Primećujem kako male životinjice trčkaraju okolo. Jedna veverica skakuće po drvetu i maše mi repom. Dolazim do velikog hrasta. predivan je i tako moćan. Prilazim mu i grlim ga. Osećam kako sav moj umor stablo upija i odvodi ga u zemlju da se revitalizuje. Hrast me napaja novom, svežom energijom. Osećam je. Osećam njegovu snagu i moć. Zahvaljujem mu se.

Vraćam se u sadašnji trenutak. Kako se dobro osećam! Sjajno! A nakon ovakvog "putovanja" kako i ne bi, zar ne?