уторак, 09. август 2016.

Moj četvrti dan blog izazova

Sećanja...
Sećanja me čine srećnom. Vraćaju neke momente u kojima sam uživala. 
Sedim, slušam tihu muziku i pijem nes kafu. Sećanja naviru...

Sećam se svog detinjstva. Najlepše uspomene me vežu za letovanja kod babe i dede u Bosni. Trajala su po dva meseca. Sećam se kuće, dvorišta, komšiluka. I dan danas mogu da osetim miris vrućeg pečenog hleba, zvuk zrikavaca u travi, miris čiste posteljine i ukus babine pite. Imala sam tamo i drštvo. Išli smo na izlete, kupali se u reci, brali šumske jagode i borovnice i smejali se do suza. Sa tetkom sam išla na more, na plaži gledali "momke" i jele sladoled. Sa njom sam doživela i prvi zemljotres. Kada god sam išla kući imala bih zalepljena kolena i laktove. Ali to su uspomene koje ne bih menjala.

Drugi deda je bio ovde i sa njim sam se viđala svaki dan. Obožavao me i nije dao nikome da povisi ton na mene. Miljenica! Igrali smo se, išli svuda. Nikada neću zaboraviti kada mi je rekao da ne čupam visoku travu jer ću poseći ruku. Nisam ga poslušala, posekla sam se. To i danas pamtim.

Sećam se svog prvog susreta sa svojim mužem. Upoznali smo se sa 16 godina i zabavljali 10, dok se nismo venčali. U šali kažem da smo odrasli zajedno. Ja sam bila jako stidljiva, on ne. I sad se smejem kad se setim nekih situacija. Nekako smo se nadopunjavali, sazrevali zajedno i prebrodili mnogo toga. Danas smo već 13 godina u braku i imamo dvoje divne dece.

Dolazak na svet moje divne dece se isto ne zaboravlja. To samo majke znaju. Osećaj radosti, uzbuđenja, pomešanih sa strahom od nepoznatog preplavljuju svaku ženu u tom momentu. Njihovo odrastanje, mirisi, pogledi, zubići, nevešti prvi koraci, prva reč "mama", zagrljaji koji isceljuju...

Odlazak na more sa prvim detetom i mužem, njegov strah od hladne vode. Hahaha...čim bi video talas, bežao bi iz plićaka. Obožavao je da se vozi na ringišpilu. Nakon par godina, kada smo već imali dvoje dece, išli smo na Zlatibor. Sećam se šumskih kupina, penjanja do spomenika dok su deca kukala da ih bole noge. Muž ih je na smenu nosio na leđima. Mnogo šetnji, izleta i smejanja. Zar nam je potrebno više?

 


Još mnogo sećanja navire, prosto je nemoguće o svemu napisati nešto. Pijem i poslednji gutljaj nes kafe i polako se vraćam i sadašnji trenutak. Zahvalna sam za sve momente, za sve čega se mogu šećati. Imam prelepe uspomene i to me čini radosnom. :)