недеља, 13. март 2016.

Nezaposlenost - kako izaći iz začaranog kruga

Nedavno sam u jednoj grupi na FB videla objavu kako bi bilo dobro da se što više nas uključi i piše na temu nezaposlenosti. Ohoho...pa to je baš tema za mene. Pa evo odlučih da i ja dam svoj doprinos.Već  sam pisala o svom poslu i ne bih se ponavljala ali ukratko za one koji me od nedavno prate da ponovim.
Po struci sam profesor razredne nastave(učiteljica) koja je diplomirala 2003. godine. Za vreme studija sam radila nekoliko godina u jednoj parfimeriji kako bih se osećala korisno i doprinela kućnom budžetu. Naravno moji roditelji nisu želeli od mene da uzimaju novac ali bar nisam od njih tražila za moje potrebe, već sam sve ponosno sama finansirala. Kada sam diplomirala, nadala sam se da ću se zaposliti u što kraćem roku i raditi u struci. Na žalost nije bilo tako. Ući u školu je bilo teže nego što sam mislila. Prihvatala sam opet razne poslove, uglavnom rad u trgovini nadajući se da ću ipak jednom raditi u struci. Nakon nekoliko godina, 2007. godine uspela sam dobiti neku zamenu u jednoj skoli koja je trajala par meseci. Da ne dužim...Od tada pa do dana današnjeg ja radim povremene zamene. Ponekad sam imala prekide od par nedelja, ponekad par meseci a jednom i celu godinu. Kada god bi se ukazala prilika ja sam prihvatila da radim. Radila sam i kao učiteljica ali i kao nastavnik engleskog, tehničkog, srpskog...Kada god bi bio neki konkurs ja bih se svim srcem nadala da će se desiti čudo i da ću biti primljena za stalno. Ali nisam. Uvek je to bio neko drugi. Danima sam plakala, očajavala, mrzela ceo svet, osećala bes. Pitala sam se zašto se to meni dešava? Davala sam se 200% i na kraju ništa. Svaki put kada sam ostala bez posla moj organizam bi doživeo stres. Sve sam držala u sebi i nabacivala osmeh koji je značio:"Sve je ok!". A nije bilo. Kako je moglo biti? 
Onda sam sebe upitala:"Da li će ti nerviranje i briga pomoći da se zaposliš?"... "Neće!"  Upravo tako! Naučila sam važnu lekciju. Mogu plakati, besniti, ljutiti se na ceo svet, sve će biti isto. Moram nešto uraditi. Ali šta? To nisam znala. Htela sam na pošten način doći do posla, svojim kvalitetima se boriti. Pa dobro, biće onako kako mora biti. Pomislila sam da se možda sve dešava s nekim razlogom. Možda ima neko veće značenje sve ovo. Ko zna? Rešila sam da se opustim i na sve drugačije gledam. Svaki put kada sam ostala bez posla rekla sam sebi da je tako trebalo biti, da sam dobila vreme za nešto što treba da završim, u svemu sam gledala nešto dobro i pozitivno. Nisam se više nervirala i nikome u mojoj okolini nije bilo jasno kako mogu tako mirno prihvatiti otkaz. Ja jednostavno znam da se sve dešava s razlogom. 
Trenutno sam došla na ideju da pokušam da se otisnem u druge vode, možda učiteljski poziv nije ono čime bih se trebala baviti. Zašto ne bih nešto novo naučila, otkrila neke svoje skrivene talente i kvalitete? Ponekad nismo ni svesni svog unutrašnjeg blaga. I zato idem dalje. Ako treba da ostanem u prosveti, namestiće se situacija da se to i ostvari, a ako treba da se bavim nečim drugim otvoriće mi se nova vrata. Možda će to baš biti ono pravo. Možda je to nešto u čemu ću uživati i iskazati sve svoje talente. Ko zna?


Iz svega ovoga želim da shvatite da se nikada ne treba predavati i da uvek postoji rešenje. Gledajte sve sa pozitivnije strane. Ne očajavajte i ne kukajte jer kome je to još dobro donelo. Osmeh na lice, ljubav u srce i sve je moguće. Vi možete sve, samo napravite prvi korak. Usudite se ići dalje i kada mislite da je sve propalo. Ne, tada se tek rađa, nešto još bolje i veće. Verujte u sebe jer ja verujem u vas!

Vaša Tijana!