уторак, 17. новембар 2015.

Turbo dan nezaposlene mame

Kada sam napisala post Običan dan nezaposlene mame i kada je on objavljen na FB stranici "Najbolja mama na svetu" osvanulo je nekoliko komentara koji su me baš nasmejali. Pisalo je kako je to nerealno i da verovatno imam neku vilu koja mi pomaže i slično. Mnogi nisu razumeli da je tu opisan samo jedan običan dan i da nije svaki takav. E zato obećah još jedan post sa opisom jednog malo drugačijeg dana. Niti gori, niti bolji od ostalih dana ali drugačiji,...turbo!

Probudih se sa ukočenim vratom i glavoboljom. Užas!Onako raščupana i sva smorena otišla sam u sobu da probudim decu za školu i vrtić. Filip se odmah obukao,pojeo dva-tri keksića,spakovao flašicu vode i sendvič i otišao u školu.Marko se po običaju teglio još malo u krevetu.Muž stigao iz noćne smene i legao da spava.Nagovorih nekako Marka da ustane i obuče se da bi krenuli.U međuvremenu se oblačim, češljam, jedem bananu i gutam tabletu za glavu.Na putu do vrtića Marko kreće da kenjka kako ga boli stomak, muka mu je,..."O Bože!",pomislih. Stigosmo do vrtića, puno roditelja, dece, svi se preobuvaju i ulaze svako u svoju sobu.Marko stoji i plače. Drugari ga pitaju šta mu je , on ćuti. Meni glava puca. U dogovoru sa vaspitačicom ostavljam ga jer se i pre dešavalo da ujutro plače a posle sve bude ok. Trčim kući, kuvam kafu i srčem je na brzinu dok tražim neki materijal koji treba da pripremim za decu koja mi ove nedelje dolaze na časove engleskog. Završih i to.Bacam pogled na sat,9.15h. Brzo se oblačim i vraćam u vrtić jer sam se sa vaspitačicom dogovorila da dođem na prijem. Naravno da se Markić smirio 5 min. nakon mog odlaska.Uz razgovor smo došle do zaključka da on zna da je mama sad kod kuće jer ne radi i on bi hteo da je kući a ne u vrtiću.Nakon prijema se vraćam kući, glavobolja ne prestaje.Uporno kljuca  i kljuca.Proveravam mailove i krećem u napad na kuhinju. Vreme je za ručak. Hm...šta da kuvam? S obzirom da mi glava puca neka se zadovolje sa supom i testom sa jajima. Filip stiže iz škole a muž se budi. Jel ja to vidim prašinu? Da, vidim. Hajmo polako...krpica u ruke i glancaj.Juče sam i plakar sredila a muž nikako da me pohvali. Muž dovodi Marka iz vrtića, ručamo a onda razgovor o plakanju.
"Zašto si jutros plakao?"
"Boleo me stomak."
"Znam da te boleo stomak ali od nervoze. Šta je problem? Je li ti lepo u vrtiću?"
"Jeste.Volim kad crtamo, učimo pesmice, radimo u radnim listovima, idemo u šetnju."
"Pa što si onda plakao?"
"Hteo sam da budem kod kuće s tobom."
Spustio je pogled a ja sam ga zagrlila, nežno poljubila u medeni obraščić i objasnila da treba da ide u vrtić jer je njemu tamo lepo, ima drugare koji ga vole i da i Filip ide u školu,tata na posao a ja u potragu za istim. :)
Perem brdo sudova.Filip viče iz sobe da mu treba pomoć oko domaćeg iz matematike.Odradismo i to.
Glavobolja ne popušta a ja trčim u prodavnicu u nabavku.Naravno da je bio red do besvesti i da sam upala baš kod najsporije kasirke. U međuvremenu je muž izveo decu malo napolje a ja se bacam na peglanje. Sanjam o danu kada će neko izmisliti peglu koja sama pegla. Neću žaliti ni poslednji dinar na nju.Dok peglam zvoni mi telefon. Gospođa iz banke mi ljubazno nudi usluge, najnovije pakete. Još ljubaznije joj odgovaram da nisam zainteresovana sem ako će mi nezaposlenoj dati kredit.
Peglanje je gotovo, deca stigla sva rumena i zajapurena od fudbala i sad kreće spremanje večere. Nakon večere sedoh malo da odmorim,zaslužila sam. Nakon pola sata ulazim u sobu i kad me šlog nije strefio.Pod se ne vidi od igračaka.Deci dajem zadatak da sobu dovedu u red dok ja operem sudove od večere a onda kupanjac i pranje zubića. Nakon toga priča za laku noć.Marko jedva čeka da razmestim krevet jer kad tata radi noću on spava sa mamom. Pa mora neko da je čuva, zar ne? Deca su u krevetu, sudovi oprani, igračke složene a glava polako počinje da popušta. E dobro se setila.

Sedim i pišem ovaj post a oči mi se sklapaju.Mislim da ću ovde završiti sa pisanjem jer već ne vidim slova. 
Ipak je i ovo bio jedan čaroban i poseban dan, ništa gori i ništa bolji od drugih a opet tako poseban!

Kakvi su vaši obični i neobični dani?

Do sledećeg posta, pozdrav!