четвртак, 24. јануар 2013.

Pravi prijatelji

Dugo nisam ništa napisala. Praznično ludilo me ponelo i sve se svodilo na goste, jelo, piće, smeh pa u krug. Par puta sedoh nešto da napišem al jednostavno nisam imala inspiraciju. Ne želim pisati samo da bih nešto napisala. Ako nešto pišem to mora biti iz duše. I kada sam pomislila da mi je inspiracija pobegla, evo je. Odjednom se javila. Mada, na moju žalost, povod za inspiraciju nije bio lep. Neko će ovaj post razumeti, neko neće, no meni je važno da ja iskažem ono što mislim i osećam po cenu da ne budem shvaćena. Kažu "100 ljudi 100 ćudi". Pa valjda je tako.
U svom prvom postu sam pisala da sam po struci učiteljica koja je u nekoliko navrata radila u školi. To su bile uglavnom razne zamene al ništa trajno. U današnje vreme se bez debele veze ne možeš zaposliti u školi i to je tako. No ja na žalost to nisam znala ili sam gledajući svet kroz ružičaste naočare to jednostavno odbacila kao činjenicu i nadala se da ću svojim radom i zalaganjem ostvariri stalno zaposlenje. Nakon silnih pohvala na račun mog rada i zalaganja, ružičaste naočare mi je skinula rečenica "Žao mi je, ali razumeš kakva je situacija. Pritisci." Samo sam klimnula glavom. Da, razumela sam. A šta je sa nama koji smo tikve bez korena a trudimo se i dajemo poslednji atom energije za posao koji volimo? I tako je prolazilo vreme i ništa se nije promenilo. Bezuspešno sam tragala za poslom al sve se svodilo na isto. Ispred mene su upadali tek svršeni studenti koji su imali nekog iza sebe. Bila sam strašno razočarana. U jednom momentu sam htela odustati od rada u školi. Međutim ljubav prema ovom pozivu i deci je nadvladala moje razočarenje i odlučih da nastavim dalje da se borim.



Onda mi je pala na pamet ideja da dajem privatne časove deci kojima je potrebrna dodatna pomoć u savlađivanju gradiva. Takođe sam odlučila početi davati i časove engleskog jezika budući da već imam iskustva u tome jer sam taj jezik predavala u školi. I tako je počelo. Dva učenika,...tri učenika,...četiri učenika,...pet učenika. Malo po malo, krenulo je. Razmišljala sam na koji način se mogu reklamirati. Oglasi u novinama? Ne. Većina voli preporuku. I sinula mi je ideja. Napravila sam dve Fb stranice i poslala  svim svojim prijateljima sugrađanima poruku u kojoj ih molim da me malo reklamiraju stavljajući linkove na svoj profil. Šta mislite koliko njih je od mojih 60 "prijatelja" stavilo linkove na svoj profil? Manje od 10. Bila sam strašno razočarana. Neko bi pitao "Zašto?". Pa verovatno jer ja uvek polazim od sebe i mislim da bi svako to učinio jer ja bih.Drago mi je ako nekome mogu pomoći. Nisam tražila ništa nemoralno ili nelegalno. Nisam tražila da mi nađu posao ili daju novac. Borim se za egzistenciju, za svoju decu. No nakon tog razočarenja shvatila sam da nije loše kad te neko tako lupi mokrom čarapom i osvesti te. Shvatiš da nisu svi ljudi isti, da neko može da ostane nem nad tuđim problemom i da ga baš briga. Tada počneš više da ceniš sebe i tu svoju osobinu da pomažeš drugima. Tada počneš da ceniš one prave prijatelje koji su se u teškim trenucima pokazali kao takvi. I srećna sam što ih imam. A ovi ostali...želim im da im nikada ne zatreba moja pomoć jer će je dobiti na isti način.