петак, 23. новембар 2012.

Jedan sasvim običan dan

Sedim i ćutim. Sama sa svojim mislima. Jedno dete u krevetu, sad će i drugo. Šolja čaja pored mene...mmmm kako divno miriše. Volim miris cimeta. Opuštam se. Dan je bio buran. Sama s decom celo popodne. To znači cika, vriska...izigravam sudiju, pokušavam da im objasnim da su braća i da treba lepo da se igraju...Ne shvataju. A kako i bi, još su mali. Hm...imam potrebu da pišem. Pokušavam da saberem misli. O čemu bih vam pisala? Tutnji mi u glavi. Još uvek čujem svoju decu: "Zašto si škrtica?"..."Nisam ktica". Hahaha, deca. Mmmmm opet mi miriše čaj. Možda me taj miris opusti i dobijem ideju za pisanje. Možda!

Opet sam danas bila dugo za kompjuterom. Večito imam potrebu da nešto istražim, pronađem, milion tema me zanima. Onda učim engleski, opet nešto istražujem, virnem na Fb, Twitter...Uporedo vičem na decu koja samo što se ne poubijaju. Postajem alergična na ono čuveno "Mamaaaaaaaaa..."Onda skočih i shvatih, preterala sam.Uhvatim ih obojicu i počnem ih golicati. Ciče, vrište, uživaju. Ma mani bre kompjuter, dečji osmeh se ne može ničim zameniti. Donela sam odluku. DEFINITIVNO smanjujem vreme provedeno pred kompom. Samo koliko je neophodno za moj duševni mir. Moj muž me nekad zeza da sam ovisnik. Haha, možda je i u pravu. Imam još nekoliko definitivnih odluka al o tome neki drugi put.

Elem, sutra je novi dan. Decu planiram da pošaljem kod babe i dede a ja...E sad svi očekujete da ću napisati  da ću da uživam, opuštam se...A ne, na žalost. Sutra je dan za generalku, veliko spremanje. Možda eventualno ubacim negde u raspored pola sata u zagrljaju svog dragog uz popodnevnu kaficu al to je sve.

Odoh sad da kupam sina, operem brdo sudova koje me čeka u kuhinji i šćućurim se pod ćebe uz neku dobru knjigu dok čekam muža s posla. Koju li ću izvaditi s police? Videću kad operem sudove. Uvek me taj posao inspiriše. Da, da...