среда, 21. новембар 2012.

Moj prvi blog

Sedim za računarom i pokušavam da saberem misli...Ne ide!!! Stariji sin u kuhinji radi domaći zadatak još od 14h...ludim. Mlađi ga periodično zabavlja dok ja krčkam polako. Mislim da će ovo potrajati. Odlučih da počnem blogovati. Nekako me to privlači,da iskažem sve emocije,dobre,loše...kako god. Imam utisak da sam nekome nešto rekla. Pa za početak kopiram svoj prvi blog sa jednog sajta a nastavak sledi.


Hm…šta da napišem?

Da,verovatno bih se prvo trebala predstaviti. Pa dobro…Zovem se Tijana, udata sam i imam dva sina, od 7 i nepune 3 godine.Živim u Subotici, svom rodnom gradu. Po struci sam učiteljica, bez posla. To mi je trenutno najveći problem.No i nakon nepravde koja mi je nekoliko puta učinjena ne odustajem od svog poziva.Budući da znam engleski koji sam u nekoliko navrata i predavala u školi,dajem privatne časove i tako malo nadopunjujem budžet a uz to radim posao koji obožavam.Izuzetno sam ponosna kada učenici koje sam ja pripremala za neki kontrolni il odgovaranje dođu i kažu da su dobili 5. Odmah mi puno srce i najveća satisfakcija.Veliki sam borac i kad padnem, kao feniks se dižem iz pepela i idem dalje.Osmeh mi je uvek na licu i trudim se da uvek tražim ono nešto malo,lepu u svemu što izgleda kao loše.

Moja deca…pilići moji. Obožavam svoju decu. Oni su moj razlog za borbu. Filip i Marko se jako vole al se isto tako kao i sva braća posvađaju. Onda ja izigravam sudiju. Kad su bolesni ja sam bolesna sa njima,kad su dobro skidam ih s plafona. Kad su gladni,odmah im spremam omiljeno jelo. Kad neće da jedu,brinem se. Bude mi žao kad zasednem za kompjuter i nešto satima kuckam,tražim i onda shvatim koliko sam malo sa njima.Onda se igramo,golicama,čitamo.Njihovi osmesi zlata vrede.No nisam popustljiva i imam određena pravila koja moraju da se poštuju.

O mužu…hm…on je moja mladalačka ljubav. Upoznali smo se sa 16 god.i nakon 10 godina zabavljanja se venčali. U braku smo nepunih 10 godina. Da li je to dobro ili loše…? Teško je reći. Ima trenutaka kad ga obožavam, kad je divan prema meni, prema deci, pomogne mi u svemu…Onda odjednom počne da mi ide na živce i svaki njegov komentar mi je kao strela. Hm…verovatno je to normalno.

Inače ovo je moj prvi blog. Čitala sam dosta blogova i to mi je uvek delovalo privlačno al nikad da se usudim ili nađem vremena da i sama pišem. E evo sad se odlučih. Volim da pišem za svoju dušu, da čitam, slušam muziku…spremam se da krenem na yogu ili zumbu. Skroz kontra jel? Pa takva sam ustvari ja. Zanima me mnogo stvari. Ali otom potom… upoznaćete me. Za sad ovoliko.