субота, 01. април 2017.

Kasirka

Pre par dana, ušla sam u jednu prodavnicu u nameri da kupim narandže. Dok sam šetala tražeći odeljenje sa voćem, pažnju su mi privukla sumorna lica ljudi. Svako lice pričalo je svoju priču. Jedno lice je brinulo, drugo tugovalo, treće se ljutilo. Tek poneki zvonki dečiji glasić bi zamaglio monotoniju. Svi su oni mehanički marširali kroz prodavnicu, kao roboti, u potrazi za nečim što imaju na spisku. Niko od njih nije stvarno bio prisutan u tom trenutku. Misli su se rojile po njihovim glavama, videlo se nadaleko. Zastala sam i zapitala se da li je moguće da ljudi toliko žive imaginarne živote? Žive u prošlosti prekopavajući po ko zna koji put po nekom davno razmenjenom dijalogu koji je na njihovoj duši ostavio trag. Žive u budućnosti, brinući zbog nečega što se možda i neće nikada dogoditi. Šta je sa sadašnjim trenutkom? Gde se izgubio? Istopio se kao balončić od mirišljave sapunice. Kada smo prestali uživati u trenutku i počeli juriti naokolo ne primećujući šta se dešava u svetu oko nas? Tužno!

Stigla sam do odeljenja sa voćem i ugledala narandže. Mirisale su božanstveno. Mešali su se mirisi citrusa, jabuka, krušaka...Miris je bio očarvajuć, boje su se presijavale pod svetlima neonki. Uzela sam jednu narandžu u ruku, zagledala se u njenu prelepu boji, prinela je licu i pomirisala. Primetetila sam ženu pored mene koja brzim pokretima stavlja jabuke u kesu i žureći ka kasi baca ka meni začuđujuć pogled. Sigurno je pomislila da nisam sva svoja. Osmehnuh se i nastavih da uživam. Stavila sam voće u korpu i laganim korakom otišla do kase. Tamo me dočekalo prijatno iznenađenje, kasirka koja je pevušila neku pesmu sa osmehom na licu. Nakon svih zabrinutih lica koje sam ovde zatekla ona je bila kao znak. Bila je znak da još uvek ima ljudi koji nisu zaboravili šta su osmeh, radost, pesma. Verujem da je bila umorna, da je taj dan sigurno imala i neku neprijatnu situaciju ali ona je imala izbor. Mogla je da kuka, uzdiše, viče na mušterije ili da se osmehuje i peva. Ona je izabrala radost života. Oduševljeno sam je posmatrala dok sam stajala u redu i posmatrala lica ljudi na kasi. Neki su je posmatrali čudno a nekima je njen osmeh i rečenica „Želim vam prijatan dan“ izmamila osmeh i odagnala teške misli bar na tren. Neki su se u momentu trgli iz sna i započeli razgovor. Ona je uživala u trenutku kuckajući brojeve, pakujući namirnice u kesu i svaku osobu je ispratila s osmehom.




Stigoh i ja na red. Ljubazno mi se obratila a ja sam joj uzvratila osmehom. „Da li ste svesni koliko ovaj svet činite lepšim?“, upitah. „Hvala!“, uzvratila je ne skidajući osmeh. Na odlasku mi je poželela prijatan dan i znam da je to rekla od srca. Moje srce je to osetilo a srca nikad ne lažu.

Dok sam koračala ulicom uživala sam slušajući cvrkut ptica. Osećala sam kako mi sunce miluje lice. Pomislih na ženu za kasom i na to kako je svaki pojedinac na ovoj planeti veoma važan. Ta žena je bila svetlo mnogim usamljenim i izgubljenim dušama koje su dolazile u tu prodavnicu. Svako od nas je tu sa nekom svrhom. Zato se trudim da i ja živim svoju, da širim svetlost i ljubav a to se može samo čistog srca.

субота, 04. фебруар 2017.

Draga mama!

Danas je tvoj 61. rođendan. Na ovaj dan rodila se jedna divna duša koja je kasnije postala moja majka. Danas ti želim reći veliko HVALA!
Hvala ti na ljubavi koju si mi nesebično davala, što si brinula o meni kada sam bila bolesna, kada sam bila tužna. 
Hvala što si me razumela i kada ja nisam razumela samu sebe. 
Hvala što si bila jaka kada sam ja bila slaba, što si me naučila pravim vrednostima u životu.
Hvala što si me naučila iskrenosti, saosećanju, dobroti, istrajnosti, odgovornosti. 
Hvala što si bila stroga kada je to trebalo iako tada to nisam razumela. 
Hvala ti što si bila uz mene kada sam održavala prvu trudnoću, kada su se tvoji unuci rodili, kada sam bila na raskrsnici života. Uvek si bila tu da me razumeš i podržiš.
Hvala što si uvek tu za mene, moju porodicu. 
Hvala što me uvek saslušaš i nikad ne insistiraš da uradim po tvome. 
Hvala što si mi svojim primerom pokazala kako se ne odustaje na prvoj prepreci u životu. 
Hvala što si uvek iskrena. 


Ti nikada nisi bila osoba koja previše grli i ljubi ali su tvoji zagrljaji i poljubci bili neverovatno topli. Ponekad nisi ni morala da me zagrliš, iz tvog pogleda i postupaka je izvirala ljubav.
Ti si mi i majka i najbolji prijatelj. Moji prijatelji su se uvek divili našem odnosu jer smo nas dve uvek išle zajedno u kupovinu, na kafu...imale smo poseban odnos. I dan danas je tako. 
Draga mama,hvala ti još jednom od srca što si baš takva kakva jesi jer baš takva si savršena!

Srećan ti rođendan i da mi poživiš još duuuuugo!

Voli te tvoja Tijana!

понедељак, 02. јануар 2017.

U 2017. želim da...

I evo nas u Novoj 2017. godini. Šta ste uradili u ponoć? Jeste li se zahvalili na svim blagoslovima i iskustvima iz 2016.? Jeste li čvrsto zagrlili drage osobe i poželeli nešto lepo? Ja jesam! Nabacila sam najširi osmeh i poželela dobrodošlicu nastupajućoj godini. Biće sjajna, sigurna sam u to. Sa sigurnošću ovo tvrdim jer znam da od mene zavisi sve. Ja sam ta koja pišem priču svog života. Pa kako je napišem, takva će i biti. Zar ne?


Kao i na svakom početku godine pravimo planove, pišemo ciljeve i s ogromnom verom krećemo u njihovu realizaciju. Na žalost mnogi na tom putu pokleknu, odustanu, razočaraju se. Ja više nisam iz te priče. Ja znam da su svaka zatvorena vrata samo znak. Znak da sam na pogrešnom putu ili da još nije vreme za nešto. Znam da je svaka "loša" situacija samo lekcija. Ja primećujem sve lepe stvari koje mi dolaze, punim srcem uživam u njima. Zahvaljujem na svim blagoslovima u svom životu i kreiram svoju istinu. Znam i da je skroz OK ako promenim mišljenje ili cilj jer je to normalna stvar na našem putu razvoja.
Nikoga više ne ubeđujem da je moje shvatanje života ispravno jer svako živi svoju istinu i svako će doći do spoznaje kada bude spraman za to. Ne trudim se više da se svidim ljudima, važno mi je da se svidim sebi. Važno mi je da osećam mir u duši a to mogu samo ako sam usklađena sa samom sobom, ne sa okolinom. 
Verujem sebi, svojim emocijama i dopuštam da me vode. Dozvoljavam da mi pokažu na kakvoj sam vibraciji. Prihvatam svoju odgovornost za sve što mi se dešava. Sve ima svoj uzrok i posledicu. Pružam ljudima najbolje od sebe, širim ljubav i radost. To je svrha našeg postojanja. Sve više se fokusiram na ono što želim a ne na ono što ne želim. A želim mir, radost, zdravlje i ljubav.

U ovoj 2017. godini želim da :
- se od srca smejem svakog dana
- radim i dalje posao koji obožavam
- radim i dalje na sebi 
- motivišem druge da krenu na put samorazvoja
- provodim sa svojom porodicom mnogo kvalitetnog vremena
- vodim računa o svom zdravlju
- pročitam brdo mudrih knjiga i primenim znanje u praksi
- napišem knjigu
- odem sa porodicom na letovanje
- realizujem sve svoje inspirativne akcije
- moj YT kanal Tijana Mihajlović služi mnogima kao motivacija i inspiracija 
- širim pozitivnu energiju oko sebe
- budem svedok čarolije života

Dragi ljudi, dragi kreativci, od srca vam želim srećnu nastupajuću godinu i da je kreirate baš onako kao vi želite. Verujte u čaroliju jer ona je uvek tu samo ako duboko i iskreno verujemo. Zato zatvorite oči i samo jako poželite, snovi se ostvaruju.



уторак, 27. децембар 2016.

Baci pogled unazad

Polako se približavamo kraju 2016. godine i vreme je za rekapitulaciju. Svako je ovu godinu video i doživeo na svoj način. Ja je vidim kao godinu ljubavi, radosti, novih spoznaja, izazova, bure emocija, tužnih događaja iz kojih izlazimo mudriji i jači...Zahvalna sam na svemu. Sve što se utkalo u ovu godinu, služilo je nečemu. Ove godine postala sam tolerantnija, počela sam više voleti sebe, gledati svet drugim očima, očima ljubavi. Shvatila sam da je život kratak i da ga treba živeti svaki trenutak punim plućima. Verovati u svoje snove je već pola uspeha. Svakim danom sam sve ponosnija na sebe, na svoj napredak, na svoj duhovni rast. Sve počinje od nas, svaka promena ima koren u nama samima. Mi je širimo dalje. Želim biti primer svojoj deci.


Prošle godine sam napisala tekst Dragi Deda Mraze... i verujte mi Deda Mraz zaista postoji. Deda Mraz mi je zaista ispunio sve želje. Radim posao koji obožavam, uz njega imam dovoljno vremena za svoju porodicu, za čitanje, učenje i usavršavanje kao i rad na sebi. Uz sve to stižem po malo i da vežbam. Najvažnije od svega, osećam zadovoljstvo i mir. Osećam da nisu drugi niti krivi niti zaslužni za moju sreću. Ja sam ta koja biram kako ću se osećati. Zato biram da se uvek osećam dobro...sjajno!
No uz Deda Mraza, jako je važno i ono što sami kreiramo kao svoju istinu. Deda Mraz je čarolija a ona postoji samo u životima onih koji u nju istinski veruju. Verujete li vi?

Ove godine sam ne baš redovno pisala u svoju Čarobnu knjigu ali i pored toga kreirala sam svoje snove, meditirala sam redovnije nego prethodne godine, sakupila novac da odem na seminar Ane Bučević, dobila fenomenalnu ponudu za posao, dozvolila sebi greške ali i uspehe. Naučila mnogo toga i svo svoje znanje podelila sa drugima. Ima li nešto lepše od toga?

Danas, kada smo na pragu 2017. godine mogu samo reći HVALA!. Hvala na svemu što me učinilo osobom kakva sam danas. Hvala svim ljudima koji su ove godine bili u mom životu, svim trenucima, šansama, svim padovima. Hvala i svima vama koji me redovno pratite i čitate moje tekstove. Sledeću godinu tek počinjem da kreiram i sigurna sam da će biti puna čuda i puna ljubavi. Ali o mojim kreacijama za iduću godinu...u narednom tekstu. :)

четвртак, 01. децембар 2016.

Budi sada!

Koliko puta se zapitate da li neke stvari radite ispravno, da li ste na pravom putu, živite li svoju svrhu? Možda bi bilo bolje uraditi ovo ili ono...A onda, kao da ostanete bez odgovora. Možda je odgovor "da" a možda "ne". Nikada niste sigurni, uvek postoji ono "možda"...Mnogi bi voleli imati mapu svog života sa tačno ucrtanim koordinatama, gde skrenuti, gde ići pravo. Bilo bi savršeno da nas neko drugi vodi i ukazuje na moguće prepreke kako bi ih lako izbegli. Bilo bi sjajno, zar ne?

A da li bi?

Ljudi vole sigurnost, svoju "mirnu" oazu, pa makar ona bila i loša po njih. Oni imaju svoju zonu komfora. Tu bivaju ušuškani i ne dozvoljavaju nikome da ih odatle izbaci. Često su nezadovoljni ali ne žele rizikovati i uraditi nešto po pitanju promene jer "what if...?" Ne, bolje biti na poznatom terenu, ma šta to značilo.

"Ljudi se bude!", čuje se na svakom koraku. Bude se iz zimskog sna. Bude svoju svest i polako izlaze iz zone komfora. Ne rade to svi. Neki još uvek ostaju ušuškani, no svako se budi svojim tempom i kada mu je vreme. 

Budi se svest ljudi, svest da smo svi jedno, da smo ljubav. Polako shvatamo da smo mi kreatori svog života i da nam ne treba "mapa". Postajemo svesni zašto smo tu. Došli smo s razlogom da steknemo određena iskustva. Na koji način ćemo ih steći, odlučićemo sami. Očekujući spektakl od promena u našim životima, često zaboravljamo na trenutke od kojih se sastoji sav naš život. Promene se događaju svakodnevno, samo trebamo verovati da se sve dešava za naše dobro. Nemojte čekati čuda, nađite čuda u svakodnevnim stvarima. Zar samo vaše rođenje nije čudo? Nemojte živeti u iščekivanju boljeg sutra. Kreirajte bolje danas sami sebi. Život je putovanje, ne trčite za ciljem. Cilj je na kraju ovozemaljskog života. Ne žurite. Usporite. Uživajte. Osetite, primetite, razumite...

Usudite se iskoračiti iz zone komfora, smelo krenite u ostvarivanje vaših snova i verujte. Iskreno, iz dubine duše, verujte. Tu ste da uživate, da se budite nasmejani, da dajete i primate ljubav, a sve što vam se čini kao "loše" prihvatite kao lekciju po koju ste došli.



Ne živite u prošlosti, negujte samo lepa sećanja. Ne brinite zbog budućnosti, samo maštajte. Posvetite pažnju SADA jer samo je sada važno! Vreme ne postoji. Vreme smo mi.

Love, Tijana!