среда, 14. септембар 2016.

Dragi tata!

Dragi tata!
Za tvoj 66.rođendan želim da ti kažem jedno veliko HVALA!
Hvala za svu nesebičnu ljubav koju si mi dao, za svaki osmeh i toplu reč. Za podršku kada mi je trebala i savet kada nisam znala kojim putem bih krenula.
Hvala što si uvek uz mene i moju porodicu, što ti nikada ništa nije teško.
Hvala što si uvek strpljiv, što uvek nalaziš opravdanje za nestašluke svojih unuka. Hvala što si uvek bio i više od oca. Bio si duša.
Hvala što ne izigravaš muškarčinu, što zaplačeš kada osetiš tugu, što si mi pokazao da si čovek. Uvek si znao da me saslušaš.
Kada sam bila mala kupovao si mi kasete omiljene grupe, čuvao svojim telom kada je grmelo, tešio kada sam bila tužna. Razumeo si me i kada sam bila srećna i kada sam tugovala. Uvek si znao da me saslušaš.
Ušuškavao si me uveče u krevet i ljubio za laku noć. Hvala što si bdio nad mojim snovima.
Hvala za osećaj sigurnosti koji si mi pružao, za prelepo detinjstvo puno uspomena, za osećaj da sam tvoja princeza.
Hvala za svaki buket cveća koji si mi kupio za rođendan, za svaki minut posvećen samo meni.


Kažu da naše duše, pre dolaska na ovaj svet, biraju svoje roditelje. Ja verujem da je tako i znam da sam odabrala najboljeg oca za sebe i najboljeg dedu svojoj deci.
Zato ti još jednom od srca hvala!

Srećan ti rođendan i da nam poživiš još dugo, dugo,dugo...!

Voli te tvoja ćerka Tijana!

8.09.2016.


субота, 03. септембар 2016.

Hvala od srca!

Pre dva dana sam na svojoj Facebook stranici objavila "Izazov od 30 dana" koji je pre par godina pokrenula Ana Bučević. Iako sam taj izazov već radila, kao da mi je neki unutrašnji glas govorio da ga uradim ponovo. I krenula sam. Usput sam pozvala i sve ostale koji su voljni da urade nešto za sebe. Dogodilo se nešto što se već ranije par puta događalo. Na objavu sam dobila nekoliko lajkova, tu i tamo padne neki komentar, a u inbox krenu poruke jedna za drugom. Ljudi su mi upućivali reči podrške, zahvaljivali se na tekstovima koje pišem jer ih inspirišu, postavljali razna pitanja i predlagali da pokrenem i Vlog. Onda sam se setila jedne poznanice koja mi je stalno govorila kako je srećna jer uvek dobija mnogo lajkova na objave. Tada sam se zamislila. Slažem se da broj lakova pokazuje koliko je neko praćen ali ne mora biti jedini pokazatelj. Neke od nas prate iz prikrajka, potajno ali im i tako ulazimo u dušu. U nekoliko situacija sam se uverila da je tekst pročitan iako nije lajkovan. Ovo pišem jer sam došla do zaključka da zaista sve to nije važno. Nisu važni lajkovi. Oni nisu mera uspeha. A šta je uspeh? Učiniti nečiji život lepšim. Oduvek sam pisala zbog svoje ljubavi prema pismenom izražavanju, zbog emocija koje budi u meni, zbog verovanja da će ono što napišem nekome značiti kao motiv, lekcija, ideja...Kada sam dobila sve te divne poruke podrške preplavila su me osećanja zahvalnosti i ljubavi. Neprocenjivo je kada nekome tvoje reči daju krila da se pomakne sa nulte tače, kada kod nekoga osvestiš šta sve može, kada izazoveš radost. To zaista nema cenu.

 
Samo neke od poruka koje sam dobila



Zaista sam srećna kada mogu pomoći ljudima, kada se u mom društvu osećaju dobro, kada veruju da mogu sve što požele i shvate da su kreatori, da su divni. Moji tekstovi su me potakli da sve te priče pretočim u knjigu. Nadam se da će i ona u dogledno vreme ugledati svetlost dana i da će svaka iskrena reč u njoj nekome biti svetlost na kraju tunela. Znakovi su nam svuda, ideje lebde u vazduhu. Samo ih trebamo uhvatiti i zaploviti sa njima. Od srca se radujem zbog svih vas kojima sam bila makar i najmanja zvezdica u mraku. 

U jednom trenutku inspiracije krenula sam svoje priče sa bloga Mamina školica da snimam i na You Tube kanalu. Sugestije o Vlogu se polako pokreću. Takođe sam dobila pozivne komentare. Ko zna, kada mi dođe inspiracija za to, možda se više pozabavim Vlogom. Za sada neka malo sačeka. Samo treba slediti svoju strast, svoju emociju i tada znaš da radiš pravu stvar. A prava stvar je raditi nešto s ljubavlju bez očekivanja nagrade za to. Najveća nagrada je kada znaš da si nečiji život ulepšao i obogatio svojim postojanjem.



Zbog toga, hvala svima koji me pratite, javno ili iz prikrajka, koji lajkujete i komentarišete javno ili šaljete poruke u inbox. Moje najveće zadovoljstvo je ako sam dotakla vaš život, pokrenula ga u pozitivnom smeru i dala smernicu da otkrijete ko ste vi zaista. 

Hvala od srca!

субота, 20. август 2016.

Kako sam manifestovala posao

Još kao dete, maštala sam da budem novinar. Pisala, pisala, pisala. Zamišljala sebe da pišem za neke magazine ili vodim autorsku emisiju. Došlo je vreme da upišem fakultet i suočila sam se sa situacijom da mogu upisati samo fakultet u svom gradu jer novca nije bilo dovoljno da se školujem u drugom gradu. Ok! Iako me tada zanimalo novinarstvo, gluma i psihologija, odlučila sam se da budem učiteljica.
Još kao student, počela sam raditi u jednoj parfimeriji. Na konkurs se javilo sto devojaka. Imala sam neverovatnu tremu. Popunjavala sam neki upitnik i sećam se da mi se ruka tresla. Kasnije sam bila na još jednom razgovoru i s nestrpljenjem sam čekala odgovor. Sećam se, bio je mamin rođendan. Pravile smo tortu. Telefon je zazvonio i ja sam čula ženski glas koji je govorio: "Čestitam, primljena si!" Jeeeeeeeee! Bila sam presrećna. Kada sam sutradan otišla na posao, vlasnica parfimerije mi je rekla da sam joj neverovatno bila simpatična koliko sam se tresla i da sam je podsetila na nju u tim godinama. Hahaha...eto i trema da nekad pomogne. Tamo sam provela par predivnih godina. Još uvek čuvam lepe uspomene na te godine. 
U međuvremenu sam završila fakultet i nadala se da ću dobiti posao u struci. Nisam imala vezu i nije bilo šanse da se negde ubacim. Nisam gubila nadu ali sam u međuvremenu radila razne privremene poslove. Odjednom sam dobila priliku da uđem u školu i predajem engleski dva meseca. Budući da sam dobro znala engleski, pristala sam pa makar i samo na kratko. Mnogo mi se dopao rad sa decom a pogotovo da predajem engleski. Malo mi je bilo žao što nisam imala sertifikat da radim kao nastavnik engleskog. Odlučila sam da ga steknem. Od tog dana, prošlo je devet dodina. Devet godina nerviranja, brige, suza, besa, ali i radosti, ljubavi, nade, smeha. Promenila sam nekoliko škola, dobijala razna obećanja i pohvale, no kada je došlo do toga da se neko zaposli za stalno, ja nisam bila na listi. Već sam osećala da ću svaki put izvisiti i tako verovatno baš to i privukla u svoj život. Nisam odustajala ali sam postajala sve tužnija, neraspoložena, stalno pod pritiskom zbog dokazivanja i neizvesnosti. Počela je anksioznost, lupanje srca, bezvoljnost. Ima li kraja?
Onda sam donela odluku da uradim nešto po tom pitanju. Na netu sam našla mnogo članaka, videa, knjiga, emisija koji su mi pomogli da krenem da radim na sebi. Čitala sam, gledala, gutala sve i upijala kao sunđer. Počela sam praktikovati razne metode, od vizualizacije, meditacije, pisanja, zahvaljivanja...Postala sam i Reiki praktičar. Najviše od svega mi je pomogla spoznaja da je sve baš onako kako treba biti. Sve se dešava s razlogom za moje najveće dobro. Ne vredi se nervirati jer ako nešto mogu promeniti, nema potrebe za nervozom. Ako ne mogu promeniti, takođe se ne vredi brinuti. Nije do mene. Razmišljala sam kako bi bilo lepo kada bih mogla raditi u nekoj privatnoj školi i predavati engleski ali dok ne dobijem sertifikat, nema šanse. 
Postala sam opuštenija i počela verovati u život. Nisam više plakala kada bi mi rekli: "Od sutra ne radiš. Zvaćemo te." Umesto toga sam govorila: "Super. Čeka me nešto drugo, nešto bolje!" Od tada je sve počelo da se menja. Malim koracima ka uspehu. Zvali su me naizmenično u tri škole i to tako da kada sam prestala da radim u jednoj, nakon dan ili dva su me zvali u drugu i tako redom. Imala sam sve više učenika koji su mi dolazili na privatne časove engleskog, dobila sam ponudu da radim radionice za predškolce. Onda je jednog dana stigla ponuda iz privatne škole stranih jezika u kojoj se i ja školujem, da radim kod njih i predajem engleski deci. Bila sam presrećna. Nakon par dana stigla je ponuda i iz škole da menjam jednu učiteljicu godinu dana. Tada sam zastala. Šta sad? Dva dana sam  razmišljala šta da radim. Stavila sam sve na papit, ZA i PROTIV! Onda sam pitala svoje srce. Odluka je pala na privatnu školu jer sam osetila da je to ono što želim, tu ću naći mir i ispunjenost. Mnogi su se čudili jer ipak je ovo državna ustanova, veća plata, a ja sam sigurna da sam uradila pravu stvar. 
Nakon nekoliko dana prelistavala sam svoju čarobnu knjigu i naletela na dan kad sam napisala da mi stiže fantastična poslovna ponuda. Wow, to je to! Iskreirala sam svoj posao snova!


Onda sam shvatila zašto svih ovih godina nisam mogla da se zaposlim u školi, mene je čekalo nešto bolje. Čekao me posao koji zaista volim  samo je trebao univerzum da poslaže kockice i da ja iskreno počnem verovati da će sve biti ok. I jeste. Ja sam sad srećna, zadovoljna, zahvalna na svim iskustvima. Puna sam ideja i sugurna sam da ću ih realizovati jer sve je u životu moguće ako se prepustiš i opustiš. Pišem blogove, počela sam da snimam i videa i tako ispunjavam i onaj detinji san.

Zato ne odustajte od svojih snova ali obratite pažnju i na prepreke jer vas baš možda one vode tamo gde treba!

четвртак, 18. август 2016.

Razmišljam...

Polako se približava kraj slobodnih dana, raspusta, godišnjeg, kako god to već zvali. Mislim da sam se zaista odmorila i nauživala iako nisam nigde putovala.Uživala sam u samom vremenu kada sam mogla sebi rasporediti svo slobodno vreme. Imala sam vreme za porodicu, decu, drage ljude, učenje i sebe. Iako nisam nigde putovala, vreme sam pametno utrošila ulažući u svoje znanje. Čitala knjige, gledala video klipove, razgovarala sa ljudima od kojih mogu nešto naučiti i koji su pozitivni...Imala sam više vremena i za pisanje blogova.

E sad polako kreću obaveze. Posao, škola, vrtić. No sigurna sam da ću i tada naći vremena za zadovoljstva koja, iako naizgled mala, tako mnogo daju. Toliko novih ideja mi je došlo ovog leta da sam i sama iznenađena. Istina je da ideje stižu kada smo opušteni i pozitivni a ne kada se upiremo da smislimo nešto. Sve ću polako realizovati i sve će biti baš onda kada treba. Sigurna sam. Dobila sam ideju da pišem priče za decu i odrasle sa porukom a zatim da te iste priče snimam na You Tube jer znam da mnogi više vole da slušaju nego da čitaju.



Razmišljam koliko je ovaj život savršen i kako se sve dešava baš onda kada treba. Radujem se poslu koji krećem da radim. Taj posao je baš mene čekao. Sve se dešavalo s razlogom da bih ja sada dobila taj posao. Nema slučajnosti, to je iluzija. Sada, iz ove perspektive, to razumem. Posvetiću naredni tekst na blogu o mom devetogodišnjem traženju posla da vidite da su čuda moguća. Samo verujte!

Na ovom linku je moj kanal sa pričama: Tijana

петак, 12. август 2016.

Moj sedmi dan blog izazova

Evo došao je i poslednji dan blog izazova o širenju radosti. Naravno ja nastavljam da osećam radost i širim je i dalje.

Ponekad, kada sam u društvu drugih ljudi, čujem priče kako im ništa ne ide od ruke, kako je život težak i mučan, kako ne znaju kako će pregurati do prvog... Ranije sam se upuštala sa takvim ljudima u raspravu, pokušavala ih ubediti da su u krivu a oni se branili kako sam ja u oblacima a oni realni. Želela sam da ljudima prenesem ono što znam, da je život sjajan, da ga mi kreiramo svojim emocijama i mislima a najviše uverenjima i privlačimo razna iskustva i izazove u svoj život. Ranije sam se i ja borila sa njima a sada se prepustim, znam da je to lekcija koju moram naučiti. Mrzela sam kada čujem da neko kritikuje nešto o čemu ništa ne zna ali više ne. Razumem ih, oni zaista nisu spremni da to shvate.

Više se ne trudim nikoga ubeđivati ni u šta. Rukovodim se onim: "Živi i pusti druge da žive". Svako od nas živi u svojoj realnosti i ona je za njega stvarnost. Ne delim više savete ako ih od mene niko ne traži iako moj unutrašnji glas viče: "Reci mu sve što znaš, pomozi mu da shvati!".Ne, neće shvatiti dok nije spreman, nisam ni ja. Samo bi bespotrebno rasipala svoju energiju. Znam da puno činim samim tim što oko sebe širim radost, što svojim primerom transformacije (koja još uvek traje) podstičem ljude da se zamisle oko mnogih stvari. Sigurna sam da više činim šireći ljubav i radost nego pokušavajući ubediti nekoga u nešto. Ne živim više čekajući da se desi ovo ili ono da bih bila srećna. Ja sam srećna sada. Živim sada, u ovom trenutku. Ne sutra, ne za pet godina. Sada i ovde!

Često čuje: "Biću srećan kad..." Svi nešto čekaju? A šta ako to što čekamo nikada ne dođe? Šta ćemo sebi na kraju svog životnog puta reći? 

Pinterest.com


Uživajte u svemu što imate, budite zahvalni, a usput kreirajte sve ono što želite. Želim vam život pun radosti, mira i zadovoljstva. Zaslužujete to!