четвртак, 01. децембар 2016.

Budi sada!

Koliko puta se zapitate da li neke stvari radite ispravno, da li ste na pravom putu, živite li svoju svrhu? Možda bi bilo bolje uraditi ovo ili ono...A onda, kao da ostanete bez odgovora. Možda je odgovor "da" a možda "ne". Nikada niste sigurni, uvek postoji ono "možda"...Mnogi bi voleli imati mapu svog života sa tačno ucrtanim koordinatama, gde skrenuti, gde ići pravo. Bilo bi savršeno da nas neko drugi vodi i ukazuje na moguće prepreke kako bi ih lako izbegli. Bilo bi sjajno, zar ne?

A da li bi?

Ljudi vole sigurnost, svoju "mirnu" oazu, pa makar ona bila i loša po njih. Oni imaju svoju zonu komfora. Tu bivaju ušuškani i ne dozvoljavaju nikome da ih odatle izbaci. Često su nezadovoljni ali ne žele rizikovati i uraditi nešto po pitanju promene jer "what if...?" Ne, bolje biti na poznatom terenu, ma šta to značilo.

"Ljudi se bude!", čuje se na svakom koraku. Bude se iz zimskog sna. Bude svoju svest i polako izlaze iz zone komfora. Ne rade to svi. Neki još uvek ostaju ušuškani, no svako se budi svojim tempom i kada mu je vreme. 

Budi se svest ljudi, svest da smo svi jedno, da smo ljubav. Polako shvatamo da smo mi kreatori svog života i da nam ne treba "mapa". Postajemo svesni zašto smo tu. Došli smo s razlogom da steknemo određena iskustva. Na koji način ćemo ih steći, odlučićemo sami. Očekujući spektakl od promena u našim životima, često zaboravljamo na trenutke od kojih se sastoji sav naš život. Promene se događaju svakodnevno, samo trebamo verovati da se sve dešava za naše dobro. Nemojte čekati čuda, nađite čuda u svakodnevnim stvarima. Zar samo vaše rođenje nije čudo? Nemojte živeti u iščekivanju boljeg sutra. Kreirajte bolje danas sami sebi. Život je putovanje, ne trčite za ciljem. Cilj je na kraju ovozemaljskog života. Ne žurite. Usporite. Uživajte. Osetite, primetite, razumite...

Usudite se iskoračiti iz zone komfora, smelo krenite u ostvarivanje vaših snova i verujte. Iskreno, iz dubine duše, verujte. Tu ste da uživate, da se budite nasmejani, da dajete i primate ljubav, a sve što vam se čini kao "loše" prihvatite kao lekciju po koju ste došli.



Ne živite u prošlosti, negujte samo lepa sećanja. Ne brinite zbog budućnosti, samo maštajte. Posvetite pažnju SADA jer samo je sada važno! Vreme ne postoji. Vreme smo mi.

Love, Tijana!

уторак, 08. новембар 2016.

Zašto volim sebe?

Evo me nakon malo duže pauze ponovo sa vama. Nisam od onih koji pišu samo da bi se zadovoljila forma i pisalo se dovoljno često, kako kažu "da te narod ne zaboravi". Pišem kada osetim da imam šta da ponudim, da je to nešto što izlazi iz moje suštine. E pa evo me.
Ovih dana sam često nailazila na tekstove i video klipove u kojima ljudi spominju ljubav prema sebi. Šta je to ljubav prema sebi? Zašto je mnogi tumače kao narcisoidnost? Važno je odvojiti te dve stvari.



Voleti sebe nije isto što i biti "narcis". Voleti sebe znači kao prvo biti duboko zahvalan na životu koji nam je dat. To je dar koji moramo čuvati i negovati. Dat nam je s ljubavlju i treba da zauzima centralno mesto u nama. Voleti sebe znači pružiti sebi ono najbolje. Voditi računa o svom  fizičkom i mentalnom zdravlju. Raditi na sebi, na svom duhovnom razvoju, na podizanju nivoa svesti. To sve nikako ne ugrožava druge.  Od naše zdrave ljubavi prema sebi, drugi ljudi nikako ne mogu imati štete. Naprotiv. Mogu imati samo koristi. Zašto? Zato što će osoba koja voli sebe širiti ljubav, sijati kao Sunce, davati motivaciju onima kojima je potrebna, biti vetar u leđa. Iz svih padova će nešto naučiti i verovati u sebe. Takva osoba će širiti mir, zadovoljstvo, biti zdrav primer svima. Ona zna da je odgovorna za sebe i svoj život.
Nasuprot tome, osoba koja ne voli sebe, biće uvek ljuta na ceo svet, ješće šta joj se nađe pri ruci, ne razmišljajući šta ta hrana čini njenom telu. Kriviće sebe za sve neuspehe, padati na dno, predavati se stihiji života bez vere da se išta može promeniti.
Često mislimo da se podrazumeva da volimo sebe. Ne, ništa se u životu ne podrazumeva. Razmislite da li se zaista volite. Da li zaista radite sve za vaše dobro ili se trudite dopasti i ugoditi drugima? Nalazite li vreme za sebe, da napunite baterije ili vičete da nikada nemate vremena? Dozvoljavate li da vas nešto izbaci iz takta i da vas to drži danima, pa čak i duže?
Naravno da smo svim mi međusobno isprepleteni i povezani i trudimo se činii jedni drugima mnoge ustupke. No pazite koliko to često radite i da li to radite češće nego što sebi ugađate.
Dragi moji, prvo i osnovno je krenuti od sebe. Ne sebično, ugrožavajući druge, nego s puno ljubavi. Napuniti sebe ljubavlju znači imati ogromne zalihe koje ćemo moći širiti ka drugima. Ako nemamo zalihe, nećemo moći ni drugima ponuditi to što nemamo.
Dugo sam mislila da volim sebe dok nisam shvatila da se svima dajem više nego sebi, da trpam u sebe kao u kontener bezveznu hranu jer me to prividno smiruje, da dozvoljavam da me tuđe mišljenje definiše. Kada sam to osvestila počeo je pravi posao. Mnogo se toga od tada promenilo.


Pa evo zašto volim sebe?

Zato što ...
 1. ...sam zahvalna na životu koji mi je dat.
 2. ...sam svakim danom sve svesnija onoga što sam promenila u svom životu i onoga što još čeka na  promenu.
 3. ...me ispunjava kada nekome pomažem ne očekujući ništa za uzvrat.
 4. ...su mi primarne moje potrebe.
 5. ...svakodnevno nalazim vreme za sebe(meditacija, Reiki, knjige, šetnja,...)
 6. ...ne brinem više šta drugi misle o meni i mom radu.
 7. ...znam da uživam u sitnicama.
 8. ...sam uvek "gladna" znanja.
 9. ...širim ljubav oko sebe.
10. ...sam naučila reći ponekad i "NE!"
11. ...sam nesavršena, a u isto vreme to i jesam.
12. ...iz svakog "poraza" izađem kao pobednik.

Ovaj spisak bih mogla nastaviti još ko zna koliko ali ovde ću se zaustaviti. Razmislite koje su to stvari koje volite kod sebe i ako želite podelite ih sa mnom. Nemojte se fokusirati samo na dobre osobine jer lako je voleti ono što je dobro. Zavolite i nesavršenosti koje vas čine baš takvim kakvi i jeste, savršeni.

Kiss!


петак, 07. октобар 2016.

Buđenje

Opet je stigla jesen. Tiho je pokucala na vrata i poželela nam dobar dan. Morske talase, suncobrane i sladoled smo spakovali u kofere prošlog vremena i uplovili među požutelo lišće koje šušti pod nogama. Uživam u mirisu pečenog kestenja, toplini šarenih šalova i mirisu toplog čaja od đumbira.

Sedim i sećam se prošlih vremena. Ovo je još samo jedna jesen u nizu. Još jedna ista jesen, a opet tako drugačija. Nekako je sve drugačije nego pre. Ne, ja sam drugačija. Moje misli su drugačije, moja svest o sebi i okolini, iskustvima koja sam prošla. Duboko se zahvaljujem na svemu, na svakom izazovu, svakoj suzi i svakom osmehu, jer su oni zaslužni za ono ko sam ja danas. Živela sam neki drugi život. Život koji su drugi kreirali a ja čekala da se dogodi čudo i ostvarim svoje snove. Ne, čekala sam da mi ih drugi ostvare. Verovala sam iskreno ali sam verovala u pogrešno. Verovala sam u tuđu moć da mene učini srećnom. Ja sam bila tu samo da primim dar, otvorim ga i uzmem sreću u ruke. Ali to se nije desilo. Tada je sve postalo mračno, hladno,nada se negde izgubila. Zar je moguće da sam ovakav život zaslužila?

Kažu da je najmračnije pred svitanje. Da. Onda je počelo da sviće. Iz nekog delića moje duše počelo je da izranja nešto neobično. Nešto me vuklo napred. Kao da mi je govorilo da život nije ono što trenutno mislim. Život je nešto sasvim drugo. Snovi su ostvarljivi. Ali...kako?

Postoji čarobni štapić. Zaista? Da. Postoji unutar svih nas. Samo ima nas koji smo zaboravili na njega i ostavili ga u uglu svoje svesti da se na njega nataloži prašina prošlog vremena. Kako se koristi? Svešću. Odlukom da ćemo uzeti svoj život u svoje ruke. I tada...tada čarolija počinje. Ustala sam, uzela štapić i odlučila živeti onako kako ja želim.


U početku nisam verovala da ću uspeti, da će šarene kockice mog sna početi da se sklapaju i prave najlepšu magičnu bajku. A želela sam svim srcem. Onda sam se probudila, krajičkom oka uočila svetlosnu dugu iznad sebe. Srebrni zraci su grlili moju dušu. Da, prepoznala sam taj znak. Počela sam verovati. Verovati u svoju moć. Znala sam da je čarolija tu, blizu je. Samo je potreban treptaj oka da je uhvatim. Predivna muzika se čula pravo iz mojih grudi, radost se širila u nedokučive daljine. Da, sada sam bila sigurna, novi život je počeo. Život o kome sam maštala.

I pitam se, kako da ostanem ista, kada se sve u meni probudilo? Kako da mrzim ljude koji su me povredili, kada znam da su ranjeni i zato to čine? Zar da uzalud trošim dane na krivnju i gorčinu, kada znam da one samo mene truju. Ne želim se baviti prošlošću, kada sam sigurna da me divna budućnost čeka. Ne mogu planirati budućnost, jer u meni je sve živo baš sada, u ovom trenutku. Ja živim sada...baš sada! U meni ima toliko ljubavi i topline. Šireći ljubav ja je umnožavam i to mi se višestruko vraćam. Sad znam da svrha života nije da budemo važni i bogati biznismeni. Svrha je da jedni drugima učinimo život lepšim i srećnijim. Da uputimo jedni drugima osmeh, lepu reč i čvrst zagrljaj.

Jutros sam jednoj baki otvorila vrata pri ulasku u prodavnicu i pomogla joj da pročita cene jer je zaboravila naočare. Osmeh na njenom licu i zahvalnost u očima se ne mogu rečima opisati. To se oseća. Oseća se duboko. Tada shvatiš da si ti tog trenutka nekome bio mnogo važan, da si baš tada trebao biti na tom mestu. Imati priliku nekome učiniti nešto dobro je blagoslov. Bila sam zahvalna na toj prilici.

I zato ne skidam osmeh sa lica, radujem se svakom danu, zahvaljujem na svim blagoslovima. U svemu i svakome pronalazim nešto dobro a „loše“ stvari gledam kao lekcije. Svaki dan nam je dat da ga proživimo u radosti i miru. Zašto bi ga mi živeli drugačije? Živimo ljubav i budimo ljubav jer samo to je svrha našeg postojanja. Sve ostalo je samo bleda senka nečega što se tako zove.

среда, 14. септембар 2016.

Dragi tata!

Dragi tata!
Za tvoj 66.rođendan želim da ti kažem jedno veliko HVALA!
Hvala za svu nesebičnu ljubav koju si mi dao, za svaki osmeh i toplu reč. Za podršku kada mi je trebala i savet kada nisam znala kojim putem bih krenula.
Hvala što si uvek uz mene i moju porodicu, što ti nikada ništa nije teško.
Hvala što si uvek strpljiv, što uvek nalaziš opravdanje za nestašluke svojih unuka. Hvala što si uvek bio i više od oca. Bio si duša.
Hvala što ne izigravaš muškarčinu, što zaplačeš kada osetiš tugu, što si mi pokazao da si čovek. Uvek si znao da me saslušaš.
Kada sam bila mala kupovao si mi kasete omiljene grupe, čuvao svojim telom kada je grmelo, tešio kada sam bila tužna. Razumeo si me i kada sam bila srećna i kada sam tugovala. Uvek si znao da me saslušaš.
Ušuškavao si me uveče u krevet i ljubio za laku noć. Hvala što si bdio nad mojim snovima.
Hvala za osećaj sigurnosti koji si mi pružao, za prelepo detinjstvo puno uspomena, za osećaj da sam tvoja princeza.
Hvala za svaki buket cveća koji si mi kupio za rođendan, za svaki minut posvećen samo meni.


Kažu da naše duše, pre dolaska na ovaj svet, biraju svoje roditelje. Ja verujem da je tako i znam da sam odabrala najboljeg oca za sebe i najboljeg dedu svojoj deci.
Zato ti još jednom od srca hvala!

Srećan ti rođendan i da nam poživiš još dugo, dugo,dugo...!

Voli te tvoja ćerka Tijana!

8.09.2016.


субота, 03. септембар 2016.

Hvala od srca!

Pre dva dana sam na svojoj Facebook stranici objavila "Izazov od 30 dana" koji je pre par godina pokrenula Ana Bučević. Iako sam taj izazov već radila, kao da mi je neki unutrašnji glas govorio da ga uradim ponovo. I krenula sam. Usput sam pozvala i sve ostale koji su voljni da urade nešto za sebe. Dogodilo se nešto što se već ranije par puta događalo. Na objavu sam dobila nekoliko lajkova, tu i tamo padne neki komentar, a u inbox krenu poruke jedna za drugom. Ljudi su mi upućivali reči podrške, zahvaljivali se na tekstovima koje pišem jer ih inspirišu, postavljali razna pitanja i predlagali da pokrenem i Vlog. Onda sam se setila jedne poznanice koja mi je stalno govorila kako je srećna jer uvek dobija mnogo lajkova na objave. Tada sam se zamislila. Slažem se da broj lakova pokazuje koliko je neko praćen ali ne mora biti jedini pokazatelj. Neke od nas prate iz prikrajka, potajno ali im i tako ulazimo u dušu. U nekoliko situacija sam se uverila da je tekst pročitan iako nije lajkovan. Ovo pišem jer sam došla do zaključka da zaista sve to nije važno. Nisu važni lajkovi. Oni nisu mera uspeha. A šta je uspeh? Učiniti nečiji život lepšim. Oduvek sam pisala zbog svoje ljubavi prema pismenom izražavanju, zbog emocija koje budi u meni, zbog verovanja da će ono što napišem nekome značiti kao motiv, lekcija, ideja...Kada sam dobila sve te divne poruke podrške preplavila su me osećanja zahvalnosti i ljubavi. Neprocenjivo je kada nekome tvoje reči daju krila da se pomakne sa nulte tače, kada kod nekoga osvestiš šta sve može, kada izazoveš radost. To zaista nema cenu.

 
Samo neke od poruka koje sam dobila



Zaista sam srećna kada mogu pomoći ljudima, kada se u mom društvu osećaju dobro, kada veruju da mogu sve što požele i shvate da su kreatori, da su divni. Moji tekstovi su me potakli da sve te priče pretočim u knjigu. Nadam se da će i ona u dogledno vreme ugledati svetlost dana i da će svaka iskrena reč u njoj nekome biti svetlost na kraju tunela. Znakovi su nam svuda, ideje lebde u vazduhu. Samo ih trebamo uhvatiti i zaploviti sa njima. Od srca se radujem zbog svih vas kojima sam bila makar i najmanja zvezdica u mraku. 

U jednom trenutku inspiracije krenula sam svoje priče sa bloga Mamina školica da snimam i na You Tube kanalu. Sugestije o Vlogu se polako pokreću. Takođe sam dobila pozivne komentare. Ko zna, kada mi dođe inspiracija za to, možda se više pozabavim Vlogom. Za sada neka malo sačeka. Samo treba slediti svoju strast, svoju emociju i tada znaš da radiš pravu stvar. A prava stvar je raditi nešto s ljubavlju bez očekivanja nagrade za to. Najveća nagrada je kada znaš da si nečiji život ulepšao i obogatio svojim postojanjem.



Zbog toga, hvala svima koji me pratite, javno ili iz prikrajka, koji lajkujete i komentarišete javno ili šaljete poruke u inbox. Moje najveće zadovoljstvo je ako sam dotakla vaš život, pokrenula ga u pozitivnom smeru i dala smernicu da otkrijete ko ste vi zaista. 

Hvala od srca!